Welcome To The Club

Posle vise decenija cekanja i raznih problema i foliranja u poslednjih par godina The Rolling Stones su napokon stigli i u Srbiju. Ne mogu da kazem da sam u zivotu bio bas na mnogo koncerata ali kada bolje razmislim nije ih bilo ni tako malo. U svakom slucaju ovo je definitivno najbolji dogadjaj te vrste kome sam prisustvovao. Sve je toliko profi da uopste nije cudno sto traju tolike godine.

Ceo dogadjaj prati jedna velika “mašinerija” u koju su ukljuceni marketing i propaganda koji grupu ovog ranga inače uopste ne trebaju jer bi njima 50.000 ljudi, koliko je bilo na koncertu, došlo i da se informacija o celom dogadjaju prenosila samo “od usta do usta”. Druga stvar jeste tehnika koja je potpuno neverovatna. The Rolling Stones-e prati imidž pomalo kičastog benda ali pošto im se to može onda im ne treba ni zameriti. Tehnika je stvarno prvoklasna počev od bine čije su razmere potpuno nestvarne, preko svetla koje je neverovatno do ozvučenja koje je savršeno. U par navrata sam probao da nadjem neku manu ali sam vrlo brzo odustao.

Posle izmeštanja celog dogadjaja sa hipodroma na Ušće (što se ispostavilo kao pun pogodak) i raznih pomeranja definitivno je odredjeno da će koncert, nakon nastupa predgrupa, početi u 21:30h. Neverovatno ali istinito, počeli su tačno u minut, a svirka je bila sve samo ne “odrađena”. Prašili su punom snagom puna dva sata i bili su fenomenalni. Fascinantno je koliko ti ljudi imaju snage u tim godinama. Mick Jagger je trčao kao da nema šezdeset i kusur godina. Richards i Wood izgledaju kao podgrejani leševi ali su face i po tome kako sviraju izgleda da su baš dobro podgrejani. Inače najstariji na bini Charlie Watts izgleda bolje od svih ostalih “omladinaca” ali to je valjda zato što se on najmanje drogirao

Negde na pola koncerta deo bine sa muzičarima počeo je da klizi lagano u publiku. Zaustavili su se posle nekih 70 metara na opšte oduševljenje publike koja se nalazila u sredini i na kraju “arene”. Ceo performans je pratio ogroman jezik koji je počeo da se naduvava iznad bine.

Jako mi je teško da pišem o celom dogadjaju pošto ne znam šta bih pre rekao. Sviraju bolje nego ikada i baš su prave pravcate mega zvezde. Kroz izbor pesama su napravili pravi presek karijere, a u publici je bilo mnogo generacija, od ovih što su tek dobili ličnu kartu do matoraca koji su generacija sa izvođačima. Video sam čak da su neki od njih doveli i unučiće na ovaj, sada to definitivno mogu reći “čas muzičkog obrazovanja”.

Na kraju treba pomenuti i organizaciju koja je za naše prostore bila zadivljujuća. Verovatno pomognuti iskustvom celog tima koji prati Stones-e uspeli su da organizuju skoro savršen dogadjaj. Čuo sam da je bilo nekih problema u VIP delu koji se odnosio na parking ali to je zanemarljivo. Neka se nekada nešto loše desi i VIP delu, a ne samo običnoj publici Inače ista ekipa je organizovala i “come back” koncert Bijelog Dugmeta na beogradskom hipodromu gde se nisu baš proslavili (iznajmljeno loše ozvučenje, loša organizacija na izlazima, gužva u saobraćaju) ali su izgleda sve to sada popravili. U prostor za publiku se ulazilo za celih 30 sekundi dok je za izlazak trebalo malo više vremena ali nikako više od 5 minuta. Ko je bio pametan nije imao problema sa parkiranjem. Gradskog prevoza nije bilo baš za sve ali kada prisustvujete ovakvom događaju zajdeno sa još 50.000 ljudi onda je logično da tako nešto očekujete i da se zbog toga ne potresate.

Sve u svemu bilo je fenomenalno. Ako sam do tada imao bilo kakvu sumnju te večeri sve sam rasčistio u glavi – The Rolling Stones su definitivno najveći živi bend na svetu. Druga stvar koju sam to veče shvatio jeste da naši nikada, ali nikada neće napraviti ovakav koncert/događaj. Ni sada ni za sto godina.

Te subote, 14. jula 2007. godine desilo nam se nešto fenomenalno.

Što reče Keith Richards: “Welcome to the Club !”