Mislio sam da o ovome nista ne pišem. Da svojim pisanjem ne kvarim fenomenalne utiske ali ne mogu da odolim da ne podelim sa svima makar par detalja sa koncerta koji se završio pre sat vremena.

Čovek je genije ! Svirao je dva sata, a takva svirka se ne viđa baš svaki dan … Definitivno, NE !

Prvo čovek fascinira pojavom i energijom, fenomenalan je zajebant i to stalno pokazuje. Svi zaneme kada vide tehniku kojom svira. Samo je on na sceni, a na trenutke mislite da čujete gajde, harfu i druge instrumente. I taman mislite da je sve rekao, a čovek onda odsvira Aboridžanski instrumental i to tako da vam pokaže da uopšte ne znate kako akustična gitara može da zvuči. Za sam kraj svi izađu naježeni posle pesme Džona Lenona “Imagine” koju peva ceo Kolarac.

Ovo je pesma “House Of The Rising Sun” (Animals) i to obrada koju svira Tomi Emanuel. Mislim da je to najbolja obrada te pesme na svetu. Meni lično se više sviđa i od samog originala. Šteta što je nije svirao veceras. Ovo je snimak iz dvorne “Lisinski” (Zagreb) sa početka prošle godine.

Posle vise decenija cekanja i raznih problema i foliranja u poslednjih par godina The Rolling Stones su napokon stigli i u Srbiju. Ne mogu da kazem da sam u zivotu bio bas na mnogo koncerata ali kada bolje razmislim nije ih bilo ni tako malo. U svakom slucaju ovo je definitivno najbolji dogadjaj te vrste kome sam prisustvovao. Sve je toliko profi da uopste nije cudno sto traju tolike godine.

Ceo dogadjaj prati jedna velika “mašinerija” u koju su ukljuceni marketing i propaganda koji grupu ovog ranga inače uopste ne trebaju jer bi njima 50.000 ljudi, koliko je bilo na koncertu, došlo i da se informacija o celom dogadjaju prenosila samo “od usta do usta”. Druga stvar jeste tehnika koja je potpuno neverovatna. The Rolling Stones-e prati imidž pomalo kičastog benda ali pošto im se to može onda im ne treba ni zameriti. Tehnika je stvarno prvoklasna počev od bine čije su razmere potpuno nestvarne, preko svetla koje je neverovatno do ozvučenja koje je savršeno. U par navrata sam probao da nadjem neku manu ali sam vrlo brzo odustao.

Posle izmeštanja celog dogadjaja sa hipodroma na Ušće (što se ispostavilo kao pun pogodak) i raznih pomeranja definitivno je odredjeno da će koncert, nakon nastupa predgrupa, početi u 21:30h. Neverovatno ali istinito, počeli su tačno u minut, a svirka je bila sve samo ne “odrađena”. Prašili su punom snagom puna dva sata i bili su fenomenalni. Fascinantno je koliko ti ljudi imaju snage u tim godinama. Mick Jagger je trčao kao da nema šezdeset i kusur godina. Richards i Wood izgledaju kao podgrejani leševi ali su face i po tome kako sviraju izgleda da su baš dobro podgrejani. Inače najstariji na bini Charlie Watts izgleda bolje od svih ostalih “omladinaca” ali to je valjda zato što se on najmanje drogirao

Negde na pola koncerta deo bine sa muzičarima počeo je da klizi lagano u publiku. Zaustavili su se posle nekih 70 metara na opšte oduševljenje publike koja se nalazila u sredini i na kraju “arene”. Ceo performans je pratio ogroman jezik koji je počeo da se naduvava iznad bine.

Jako mi je teško da pišem o celom dogadjaju pošto ne znam šta bih pre rekao. Sviraju bolje nego ikada i baš su prave pravcate mega zvezde. Kroz izbor pesama su napravili pravi presek karijere, a u publici je bilo mnogo generacija, od ovih što su tek dobili ličnu kartu do matoraca koji su generacija sa izvođačima. Video sam čak da su neki od njih doveli i unučiće na ovaj, sada to definitivno mogu reći “čas muzičkog obrazovanja”.

Na kraju treba pomenuti i organizaciju koja je za naše prostore bila zadivljujuća. Verovatno pomognuti iskustvom celog tima koji prati Stones-e uspeli su da organizuju skoro savršen dogadjaj. Čuo sam da je bilo nekih problema u VIP delu koji se odnosio na parking ali to je zanemarljivo. Neka se nekada nešto loše desi i VIP delu, a ne samo običnoj publici Inače ista ekipa je organizovala i “come back” koncert Bijelog Dugmeta na beogradskom hipodromu gde se nisu baš proslavili (iznajmljeno loše ozvučenje, loša organizacija na izlazima, gužva u saobraćaju) ali su izgleda sve to sada popravili. U prostor za publiku se ulazilo za celih 30 sekundi dok je za izlazak trebalo malo više vremena ali nikako više od 5 minuta. Ko je bio pametan nije imao problema sa parkiranjem. Gradskog prevoza nije bilo baš za sve ali kada prisustvujete ovakvom događaju zajdeno sa još 50.000 ljudi onda je logično da tako nešto očekujete i da se zbog toga ne potresate.

Sve u svemu bilo je fenomenalno. Ako sam do tada imao bilo kakvu sumnju te večeri sve sam rasčistio u glavi – The Rolling Stones su definitivno najveći živi bend na svetu. Druga stvar koju sam to veče shvatio jeste da naši nikada, ali nikada neće napraviti ovakav koncert/događaj. Ni sada ni za sto godina.

Te subote, 14. jula 2007. godine desilo nam se nešto fenomenalno.

Što reče Keith Richards: “Welcome to the Club !”

Pravo da vam kazem ja bas i nisam nesto za provod na mestima gde je velika guzva. Nikako ne volim da me stalno guraju i preskacu … Ne secam se kada sam poslednji put bio u nekom klubu, a da sam se dobro proveo. Vise volim komotniju atmosferu, a sto se muzike tice najvise cenim dobru, sto spontaniju zivu svirku.

Upravo sve sto sam opisao u prethodnoj recenici nasao sam na jednom mestu cije ime vam naravno necu reci, cisto da ne bi svi navalili pa da ne ostane mesta za mene. Medjutim, ako ikada cujete da negde svira sastav “Borogodo” (brazilski izraz za seksipil – prim.aut.) ili ako cujete da svira Maja Volk sa pratecim bendom (to je inace isti sastav samo u siroj i uzoj postavi) znajte da ste na pravom mestu i to nikako ne propustajte zato sto cete propustiti mnogo.

Svirka je odlicna, a na repertoaru su u 99% strani latino hitovi povremeno “preseceni” odlicnim solo deonicama dvojice perkusionista za koje potpisujem da ili nisu normalni ili nisu sa ovog sveta. Mozda ovo cudno zvuci ali kada ih cujete znacete zasto sam ovo napisao.

Zapamtite “Borogodo” ili “Maja Volk” …

Pocnite da trazite … Vredece !!!